UP CLOSE & PERSONAL by K.J.
Kritika kriticara
Jel' volite vi da vas kritikuju? Ja ne volim.
Odnosno, postoji, recimo,
neki obrazac po kom bih volela da me kritikuju,
ako je to vec potrebno, kao, uputstvo za rukovanje ili nešto slicno...
Jedno je kritikovati postupak, sasvim drugo kritikovati osobu.
Suditi nekom je šesta stvar.
Evo me, pravim grešku koja me kod drugih nervira - govorim o kritici kao o necem
a priori negativnom, iako ona sama po sebi to ne mora biti, jel' tako?
I mada komentar o nekome ili necemu može biti i pozitivan, uglavnom nismo navikli na to.
Ovo je zemlja prepuna kriticara - ne mislim na kriticare bilo koje oblasti umetnosti, vec onako, generalno. Na narodske kriticare.
To su oni likovi koji se u sve najbolje razumeju, nema veze da li je rec o igri nacionalne fudbalske reprezentacije (jel' je imamo mi još?),
odgajanju šampinjona u domacoj radinosti, spoljnoj politici ili kursu dinara,
to su tata-mate koje svima nude gotova rešenja.
Nekad su zanimljivi, smešni, simpaticna gundjala, ali nekad su, brate mili, olicenje zla, mizantropi kojima je jedini cilj - povrediti druge.
Na licnom planu, medjutim, oni sami su cist promašaj. Ne verujete mi?
Zavirite u bilo koju državnu ustanovu, na svakom spratu naci cete bar jednu takvu spodobu,
koja, preživljavajuci u socijalnoj izolaciji, kao jedini vid komunikacije sa drugima koristi pljuvanje po nekom/necem. Pljujem, dakle, postojim...
Pitam se, kakav je to feler u našem mentalitetu - niti znamo da kritikujemo, niti znamo da prihvatimo kritiku? Ima li to veze sa samopouzdanjem?
Sa nacinom na koji je nešto izreceno? Sa demonstracijom moci kriticara i osecanjem krivice kritikovanog?
Nemam pojma.
Znam samo da smo godinama vaspitavani tako da se dobre stvari podrazumevaju i ne komentarišu, a da se i najmanja greška stavlja u fokus,
ne retko se preuvelicava, bilo u ocima "grešnika", bilo u komentarima "kritizera".
Nije dobro olako preci preko necijih grešaka.
Ali, preci olako preko necijih vrlina znaci - izgubiti vrlinu.
