Patuljci pojma nemaju 17. 10. 2006.
Naslov sam pozajmila iz jedne odlicne zagrebacke decije emisije, davno, davno prikazivane na (tada) jugoslovenskoj televiziji. Cilj emisije bio je, zapravo, da demantuje tvrdnju iz naslova. Uspeli su u tome - svaki razgovor sa detetom predstavljao je neoboriv dokaz da klinci - patuljci - itekako imaju pojma, samo ih odrasli svet ne razume baš uvek.
Moj posao je da prevodim sa decijeg jezika na jezik nas matoraca, ponekad i obratno. Da objasnim njihov simbol (koji mi, na žalost, cak i kad ne treba, zovemo simptom) i prevedem ga u reci. Nekad je to izvodljivo, nekad ne.
Mnogo pomaže kad decu pažljivo slušamo.
Roditelji sasvim malih bebaca cesto se zabrinu ako ne jedu "kako treba", ako ne prohodaju ili ne progovore "na vreme", ako, prosto, odrastaju drugacije od starijeg brata ili sestre.
Roditelji mladjih predškolaca brinu zbog navikavanja na nošu, odvikavanja od flašice sa cuclom, strahova od raznih "opasnih" stvari kao što su makazice za nokte, fen za kosu ili nešto slicno.
Stariji predškolci užasavaju svoje roditelje odbijanjem obdaništa, tucama sa drugarima, strašnim izlivima besa i ljubomore na bebe u kolicima,,,
Prvaci i ostali djaci cesto nas teraju da se pitamo jesmo li mi sami ikada išli u školu, ili smo o tome samo sanjali...
Pubertetlije obožavam. Problemi ovog uzrasta uglavnom deluju kao svetska pitanja prve lige.
Adolescenti su moji junaci. Veliki filozofi, ciju brutalnu iskrenost cesto mešamo sa brutalnošcu. Putnici koji istražuju sopstvene predele i zaranjaju toliko duboko u sebe da vrlo cesto ne vide stvari koje im stoje pred nosom. Deca u telu odraslih koja svojim novootkrivenim apstraktnim mišljenjem vitlaju kao macem, a svojim cutanjima se služe kao neprobojnim štitom...
Znate li Vi šta šapucu i zbog cega vicu Vaši patuljci?
